Дванаестог марта навршило се седамдесет година откако је умро, односно родио се за вечност, велики српски и светски научник Михајло Идворски Пупин. Овај духовни и физички витез родио се 9. октобра 1854. године у Идвору и, још у крилу родитељском, сусрео са Господом Исусом Христом и остао са Њим вечно.

Рано је схватио колико је човек у добитку што, сједињујући се са Христом који све оживотворује и овековечује, и сам добија своју вечну и непролазну вредност. Зато је кроз цео свој живот, делатном вером која је једина у стању да човечјој личности да богочовечански смисао, ходио ка Царству Божјем, трудећи се у сваком тренутку да савлада свој егоизам, своју гордост, погружавајући свој разум у разум Божји. Тако је собом, својим радом и животом, показао и доказао да је био човек богослужитељ, човек који се напајао са непресушног извора „воде живе“, знајући да само вечни Бог може дати смисао пролазном човеку и одгонетнути тајну његовог постојања у природи, као и природу саму.

Та и таква вера, које се никада ни пред Американцима, нити пред било ким другим, није постидео, помогла му је да се заодене у хаљине вечности. Свети Владика Николај Жички, који је са њим био веома близак пријатељ, сведочи: „Он се свуда и на сваком месту поносио тиме што је православни Србин“.

Ходио је кроз живот у заједници са вечно живим Богом, непрестано се огледајући у Светоме Сави, чувајући чистоту вере којом су га задојили родитељи, посебно мајка му Олимпијада, затим прота Васа Живковић и неписмени сељаци на поселима у родном Идвору.

И стога, за све што је у науци открио (а открио је много) био је захвалан Богу и мајци која га је привела и поверила Њему и Светом Сави да га воде кроз живот. Зато ће, слично пророку Амосу, касније рећи: „Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи...“, док ће на питање једне госпође из Њујорка: „Да ли као човек од науке верујете да постоји Бог?“ одговорити: „Не, ја не верујем да постоји Бог. Ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вредност од свега мога знања.“

Пупин је на пољу проналазака патентирао многобројне своје изуме (преко 30 патената) који су му донели име најславнијег научника-физичара, двадесет почасних доктората и пет златних медаља.

Поред овога добио је и Пулицерову награду за књигу „Са пашњака до научењака“. Затим, био је и: први странац председник Њујоршке академије наука, председник Удружења електроинжењера, председник Удружења за унапређење науке, тадашњег највећег научног удружења на свету, председник Српске народне одбране у Америци, почасни српски конзул у време Првог светског рата, почасни члан првог српског хора у Америци „Бранко Радичевић“ и председник градског друштва у Америци „Свесна Србадија“.

Пупинова свестраност дошла је до изражаја и приликом организације Српске православне цркве у Америци. Као ретко ко, имао је осећај и потребу за слогом и јединством Срба, али не јединством као колективом, већ јединством као заједничарењем. Био је свестан да се само у Цркви човек остварује као личност, а не као индивидуа. Знао је да је Црква изнад свега Тело Христово, по речи апостола Павла „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1, 23), и да бити у Цркви значи бити у Христу где ће сав живот наш, све постојање наше и сав труд наш имати свој смисао. Зато су огромне Пупинове заслуге што је наша Црква у Америци добила свог првог епископа.

Пупинова способност је била позната и Влади Краљевине Србије која му је, у време Првог светског рата, поверила дужност почасног српског конзула. Као и све друго, и ту дужност Пупин је веома успешно обавио. Захваљујући његовом имену и утицају, амерички Конгрес је донео одлуку којом је Краљевини Србији сваког месеца упућивана помоћ за издржавање српске војске, владе, чиновничког апарата и заробљеника.

По ослобођењу Михајло Пупин је био од велике користи нашој делегацији у преговорима око спорних територија у Паризу 1919. године, где је дошао по позиву Николе Пашића. Пупин је написао Меморандум о Јадранском питању у коме се „заузео за правилно разграничење јадранске обале између Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Након овога, он почиње да се бави питањем репарација и кредита за обнову разрушене земље.

Само Господ зна колико је Пупин учинио добра, увек водећи рачуна „да не зна левица шта чини десница“ (ср. Мт 6, 3). Неуморно је помагао друге јер их је волео, а волео их је јер је волео Бога, јер је знао да је „Љубав од Бога, и да је сваки који љуби од Бога рођен, и познаје Бога. Дакле, који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“(ср. 1. Јн 4, 7-16).

Поред манастира Светог Саве у Либертивилу, Пупин је помагао и друге храмове, како у Америци тако и у Отаџбини, пружајући им своју материјалну и моралну подршку.

Из извештаја Друштва за подизање Спомен-храма Светог Саве на Врачару видимо да се „он 1929. године прикључио акцији у прикупљању помоћи за почетак изградње овог заветног храма“, што је имало великог одјека међу Србима у Америци и Канади.

Пупин је Светоклиментском храму у Охриду поклонио црквено звоно тешко 2.300 кг и у овом граду основао фонд за сиротињу, како хришћанску, тако и муслиманску, са почетним капиталом од 100.000 динара. Из благодарности за ово „охридска општина назвала је једну од најлепших својих улица - Пупинова улица.“

Бијељини је, о јубилеју Филипа Вишњића, поклонио спомен-обележје у бронзи, са жељом „да сјајне песме и дивни морални лик овог генијалног слепог гуслара, песника и историчара Првог српског устанка, инспиришу народ у борби за национално и социјално ослобођење.“

Богомољачком центру у Крагујевцу Пупин је поклонио штампарију у којој су, поред Малог Мисионара, штампане и друге верско-поучне књиге и брошуре, а било би потребно написати целу књигу у којој би били наведени само наслови књига које је даривао Универзитетској библиотеци у Београду. Требало би пуно времена и простора за набрајање свих установа и појединаца којима је Пупин несебично помагао.

Нарочиту пажњу је посвећивао свом родном Идвору, због чега је „створио посебну задужбину под називом „Фонд Михајло Пупин“ којим је руководило привредно друштво „Привредник“ из Београда. Њему је ставио на располагање сву своју имовину у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је износила преко два милиона динара.“

Изгарао је Пупин за друге јер је знао да је нама љубав заповеђена. „И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: „Љубите ближњега свога као самога себе“ (Мк 12,33). И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).“ А његов ближњи је био сваки човек, јер је он плодове своје православне вере и свог српства ставио на услугу целом човечанству, свим људима, не гледајући боју коже, не раздвајајући Грке, Немце, Турке, Американце, Мађаре, Словаке... Знао је да је Бог створио човека и да у сваком треба тражити оно божанско. Тиме нам је делатно показао шта је истински патриотизам и истинско Православље.

Љубављу, дакле, према Богу изнад свега и ближњем испред свега, неуморно сејући добро, Пупин је целим својим бићем истрајно и делотворно сведочио Христа Васкрслога и као ретко ко прославио српско име.

Знајући ово, за њега се и не може рећи да је 12. марта 1935. године у Њујорку умро, већ да се родио за вечност.

Како победити гордост

Два примера Пупинове победе над гордошћу, победе која никога не поражава, већ сваког уздиже и радује.

Прст професора пупина

У Норфолку једна госпођа, одушевљена радио-пријемником, назвала је Пупина чудотворцем, а сам радио чудом. На ове њене речи Михајло се није погордио, већ јој је сасвим смирено одговорио да он није никакав чудотворац нити је, пак, радио чудо, додајући да није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

„Како није чудо!“, срдила се госпођа, „За мене је чудо и телефон, и радио, и све остало“.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст десне руке и упитао је: „Шта је ово“?

Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера.

„Ово је, је л’те, прст професора Михајла Пупина“, закључио је. „Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и слабу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечјега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а тек шта да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци, него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој Православној цркви о Богојављењу, тамо на плавом Дунаву, пева једна песма која гласи: ‘Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!’“

Телеграм у Идвору

Друга његова победа над гордошћу, а има их много, десила се у родном Идвору када му је поштар предао телеграм из Америке коме су се окупљени Идворци чудили, не верујући да је могао превалити толики пут за само један дан.

После краткотрајног мука, један старији човек се одважио да га упита: „Молим те, Михајло, реци нам ко је све то смислио?“. Пупин, не желећи себе да истиче, кратко је одговорио: „Американац“.

„Ти Американци су неки паметан народ, зар не?“, закључио је старац.

„Да, они су заиста паметан народ“, одговорио је Пупин.

„Зар много паметнији од било ког у овом селу?“, било је његово следеће питање.

„Да, паметнији су“, одговорио је Пупин.

„Па како си онда ти, за име светог Михаила, успео да се тамо снађеш и живиш?“

„Скромни пастир из Идвора и чувени Ла Гранж из Париза рекли су ми како да то остварим“, одговорио је смирено Пупин.

Овај догађај у мом родном месту, закључује Пупин, помогао ми је да се не погордим. Наиме, у то време стручњаци из Берлина и високи функционери из Беча били су пуни похвала за моје изуме, а посебно новинари, који су почели да ме кују у звезде и испредају причу о мојим проналасцима. „Све ово“, каже Пупин, „могло ми је завртети мозак и створити утисак да сам некакав ‘натчовек’. Многе проналазаче и научнике уништило је управо то што су поверовали да су ‘надљуди’. Верујем, каже Пупин, да би сваки пут када се неки успешан проналазач нађе пред таквом опасношћу, требало да изнајми човека који би му, по потреби, шапутао на ухо: ‘Ти си обичан смртник’“.

Аутор: Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић

Извор: www.pravoslavlje.rs