Велика група Срба из Беча боравила је од 15. до 17. маја у Будимпешти и Сентандреји, обилазећи  баштину која је остала као сведок боравка наших предака на овим просторима.

Протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, архијерејски намесник за Аустрију, уложио је труд и повео вернике на ово изузетно корисно и угодно путовање. Ноћна вожња бродом по Дунаву био је први и несвакидашњи сусрет са Будимом, на једној и Пештом, на другој страни. Пешта, Будим и Стари Будим сјединили су се под заједничким називом Будимпешта тек 1873. године.
Срби овде живе још од предосманлијског доба, а у већем броју почели су да се насељавају у време владавине Жигмунда (1368-1437) и Матије Корвина (1458-1490).
Своје палате у Будиму  поседовали су савезници краља Жигмунда Свети деспот Стефан Лазаревић и његов наследник деспот Ђурађ Бранковић. Тада је заснована и Српска православна митрополија будимска. Епархија будимска је установљена 1557. године, као најсеверније црквено средиште подунавских Срба у Угарској. Од некадашњих 120 цркава остало их је још 70.
Црква Светог великомученика Димитрија у Будиму, коју је осветио сам патријарх Арсеније Чарнојевић сасвим је порушена 1949. године и на њу данас подсећа само један камен. Остала је дивна барокна црква у Пешти посвећена Светом великомученику Георгију, у самом средишту града, а налази се у Српској улици бр. 4 (Szerb utca). Подигнута је делом на средњовековним темељима, а у данашњем свом облику настала је концем XVII и током XVIII века.
Некада је у Будиму постојало цело српско насеље названо „Српска варош“ („Рацка варош“) која се данас идентификује са појмом Табан, а ту је још увек „Рацко купатило“ које се реновира и Београдски кеј уз саму реку. 
Српска православна црквена општина подигла је импозантно здање у средишном делу града, у Вацкој улици бр. 66.
Овде су шесторица имућнијих и предузимљивих трговаца, којима је било стало до духовног успона српског народа, 1826. године основали друштво „Матицу српску“.
Председник је постао најзаслужнији тадашњи мецена просвете Сава Текелија, а старо здање „Текелијанума“ је од 1838. године постало седиште „Матице српске“, све до пресељења у Нови Сад 1864. године.

За време свог боравка у Будимпешти парохијани из Беча били су смештени у згради Текелијанума, задужбини Саве Текелије Поповића (1761-1842), арадског велепоседника. Од Срба у Угарској он је први добио докторат права на Пештанском универзитету. Од 1838. године до своје смрти био је председник „Матице српске“ у Пешти. Он је још за живота отворио свој дом за студенте који су учили на пештанском универзитету. После његове смрти Закладом и Заводом је управљала „Матица српска“, а када се 1864. године преселила у Нови Сад , према опоруци оснивача, старање о Заводу и Заклади преузела је Српска православна црквена општина у Пешти. Нова зграда Текелијанума завршена је 1910. године и то је у оно време била највећа инвестиција престоничких Срба. Овде је више од четири стотине Срба стекло диплому на филозофском, правном, политехничком, медицинском, ликовном факултету, а ту су становали и Коста Руварац, Вељко Петровић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Јаков Игњатовић. Текелијанум је 1952. године подржављен, а данас је већи део враћен Српској православној црквеној општини. Извршно веће Војводине, са Бојаном Пајтићем на челу, уложило је велика материјална средства 2003. године да се зграда темељно обнови.
У просторијама Текелијанума тренутно је постављена изложба слика будимских епископа, пренета из Сентандреје. Посетиоцима из Беча о изложби је говорио домаћин, ђакон Зоран Остојић, родом из Румуније.
Он је у оближњем храму Светог великомученика Георгија госте упознао са историјом ове лепе цркве. На крају посете сви су у глас отпевали „Христос воскресе“ и тропар Светом великомученику и победоносцу Георгију.

Народ је затим целивао ћивот са највећом светињом у храму, делом моштију десне руке Светог великомученика Георгија, које је монах Герман донео из Јерусалима у XVII веку.
Будимпешта је иначе богата црквама и културно-историјским споменицима, а друга по величини католичка катедрала у Мађарској, посвећена Светом Иштвану, коју су бечки Срби такође обишли, делује импозантно.
Недеља је била одређена за посету Сентандреји, главном духовном и економском центру Срба у Угарској „престоници патријарха Чарнојевића“ како ју је назвао Јаков Игњатовић који је овде живео.
Метални крст у близини Дунава стоји као трајни белег на коме је у оно време, 1690. године подигнута мала црква Светог Луке у којој су се 9 година чувале мошти Светог кнеза Лазара. Патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић, челник оне сеобе Срба, која се са разлогом одавно назива Великом, пренео је часне мошти у Сентандреју. Патријарх није стално боравио у Сентандреји, али се у њу стално враћао, а свој народ је назвао “славено-серпским Израиљем“.
У наредним деценијама Срби у овим крајевима обнављају своју културу и уметност и приближавају је западној Европи, али воде бригу о томе да се, поред страних утицаја, који су налагали напуштање древног српског стила у уметности и књижевности, ипак остане у најчвршћој вези са сопственом прошлошћу.
О томе како се опстаје у свету који није православни и како су наши преци на овим просторима прво градили цркве брвнаре, а затим оне од цигле и камена, говорио је у својој проповеди, у недељу Самарјанке, протојереј-ставрофор Војислав Галић, парох сентандрејски. Са њим је заједно Свету Литургију у Саборној или Београдској цркви служио протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, а певао је импровизовани хор састављен од домаћих и гостујућих певача.
После Службе народ је разгледао Музеј, под називом Српска црквено-уметничка и научна збирка, у коме се чувају богослужбени сасуди, књиге, одежде, иконе, антиминси.

Срби су у Сентандреји подигли седам својих храмова и назвали их: Саборна црква – „Београдска црква“, Пожаревачка црква, Преображенска – Табачка црква, Благовештенска – „Грчка црква“, Ћипровачка – Светониколајевска црква, Збешка црква и Оповачка – Николајевска црква. У српском власништву остале су данас још четири.
Само осам година после досељавања сентандрејски трговци добили су царску привилегију, а тада је настала и њихова организација Српско привилеговано сентандрејско трговачко друштво. Амблем тога друштва, који се и данас налази уклесан на капијама некадашњих трговачких кућа, састојао се од двоструког крста, котве и бројке четири. Крст указује на хришћанску, православну веру, котва – нада на дунавске трговачке путеве, а бројка четири на утврђену поштену трговачку зараду од 4%. Ово друштво подигло је и препознатљиви крст у центру Сентандреје.
Недавно је Црквеној општини враћена зграда Препарандије у којој је основана прва српска учитељска школа, а у коју ће бити пренета музејска поставка.
Древна баштина постоји, али Срба је на овим просторима све мање и мање. Староседелаца у целој Мађарској има око 3 500. Јаша Игњатовић је о томе  још давно мудро написао: "И кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисаво зеленило, а звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота". - А највећи и најлепши споменик Сентандреје је њена Саборна црква.

За добру организацију овог лепог путовања најзаслужнија је Габријела Вуковић, а за обиље корисних и интересантних информација, стручни водичи Злата и Николина Босанац.

М.М.

Преузето са www.serb-kirche.at