МИЛОШ ШОБАЈИЋ: Имао је све што човек може да пожели да поседује: шарм и хумор, лепоту и људскост, а таленат изнад свега. Волео је људе и о њима писао најдирљивије странице. Његовим одласком изгубио сам најдражег човека а сви ми великог писца. Београд ће без њега бити некако пуст.

Момчило Момо Капор, од 3. марта лета господњег 2010. године, није више међу нама. Отишао је у дану када су јавним простором ковитлале и сударале се „цовер“, „хеад“ и ине ексклузивне вести посвећене управо догађајима, који су, игром случаја (да ли?), судбински обележили Капоров живот, зреле године, личне изборе и опредељења, вазда пргаво искључива и јасна. Хаг, Караџић, Кушнер, Косово, Сребреница… ређало се у суморном и мрачном мартовском дану, да би се јавни жамор изненада заледио, и једна вест постала прва и најважнија: „На Војно-медицинској академији у Београду данас је преминуо један од најпознатијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар…“. Колико по агенцијама и редакцијама, вест је још драматичније струјала у многољудном бескрају што се београдском чаршијом зове. И земљама у којима Срби живе. Највише је понављана у реченој шуми на асфалту, у белом граду, препознатљиво маркираном на Момовим сликама и цртежима, као и у немилосрдним и оштрим сенчењима његових прича и популарних колумни у којима је беспоштедно кињио тај град, који је он, светски тип и шармер, бонвиван и идеалиста, ипак највише волео.

Више него све метрополе у којима је некада, у безбрижнија и срећнија времена, пленио и забављао се, (не)слутећи потоња страшна збивања када ће о тим опчињавајућим и заводљивим световима проговорити – као говорник свог прокаженог рода – језиком у којем је заводљиву импресију заменила опора и бескомпромисна реч.

Један од „нај“ -читанијих, -продаванијих и -популарнијих свих времена, неуздржано је минуле среде праштало у иначе сувим информацијама. За ову легитимацију за коју се „секу вене“, лобира и даје живот, понекад чак и образ, част и још неке „ситнице“, он пак није морао ништа да продаје, фолира и подваљује, већ само – да буде! То – да буде једном је, са својим необузданим хумором и духом, готово се подсмевајући себи, срочио у стиху. Било је то нешто као: Велики је то напор/ бити данас Момо Капор! Онима који су га чак и површно познавали никада се, међутим, није чинило да је њему све оно набројано био некакав напор!

Такав каквим га је Бог створио и талентима нештедимице обдарио, на све стране се давао, раскошно, безмало бахато, трошећи се и „расипајући“ се по својим (и туђим) књигама, сликама, цртежима, али и небројеним новинским, радијским и ТВ документацијама и архивама, успоменама, срцима и памћењима савременика, пријатеља и непријатеља, поклоника и критичара. Тако је Капор постао јединствен случај уметника који је, као у некој гогољевској причи, „покварио“ по неколико „обичнијих“ и просечнијих писаца, сликара, новинара и великих-малих играча на опакој животној шаховској табли. У Капоровом завичају, не само оном у којем су рођени он и његови родитељи, већ и у оном ширем, у којем је он био и активни и гласни заступник етичких и политичких уверења и идеја, ту шаховску таблу чини вишак страховито опасних црних поља. Тим пољима он је јездио смело, обележивши – моћно, као добри дух – епоху. Многима се то није свидело, а њему је било свеједно што им се не свиђа. Они који имају и најповршнију представу о његовом карактеру, знају колико би ризично било пред њим некад рећи „обележио је епоху“. Насмејао би се у брк, готово наругао, не само свакој причи која је чак и мало налик на патетику, већ и настојању да се буде „смртно“ озбиљан.

Пише Љиљана Богдановић

Преузето са www.pecat.co.rs