Као сто је већ било најављено, Светосавска омладинска заједница Аустрије у сарадњи са Српским сабором Двери и са благословом  Српске Црквене Православне општине Беч, организовала је четвородневно поклоничко путовање колевци српског народа  Косову и Метохији.

Група  од око 30 православних хришћана је 17. септембра у организацији Светосавске омладинске заједнице кренула испред храма Св. Саве у Бечу. Као представник српске цркве на путовање је пошао са нама и отац Слађан Васић.
У Београду нам се придружило још неколико браће и сестара, међу којима и брат Зоран из Српског сабора Двери и госпођа Вукосава, искусан туристички водич.

Прво одредиште је био Манастир Студеница (Царска Лавра), чији је ктитор Стефан Немања (у монаштву монах  Симеон) отац Светог Саве. Манастир је из 12 века и посвећен је Успењу пресвете Богородице. Познат је по колекцији фресака из 13 и 14 века.

Поклоници су у конаку манастира преспавали и сутрадан после Свете Литургије и доручка , кренули  пут Косова и Метохије.
Негде око 12.30 поподне група је стигла у Косовску Митровицу. Овде је посећена новосаградјена Црква Св. Димиртија. Ова Црква се иначе налази на брду изнад града, одакле се пружа  предиван поглед на скоро целу Косовску Митровицу. После целивања икона и кратког разговора са оцем настојатељем храма, наставља се даље према Великој Хочи. На чувеном мосту на Ибру чекала нас је полицијска пратња. На том путу  неизоставно се морало посетити  историјско свето место –Газиместан.  Ту је отац Слађан одражао парастос погинулим косовским јунацима и  прикладну беседу.  Са сигурношћу се може речи да ником од православних хришћана није свеједно када стоји на Газиместану и чита клетву светог кнеза Лазара, и да  баш на том месту осети понос и захвалснст Господу што је српскога рода. Госпођа Вукосава, нас водич, сама је рекла, колико пута је обишла ову светињу да овако нешто још није са нама дозивела.

  Следеће одредиште је био Манастир Грачаница, који као и до сада чувају италијански војници. Овај Манастир је из 14 века, посвећен Успењу Пресвете Богородице, задужбина краља Милутина. Сестринство овог манастира броји око 30 монахиња.  Грачаница је неколико пута била рушена и обнављана, али се на фрескама и даље могу видети  велика оштећења. Занимљиво је то, да скоро ниједан светитељ на фрескама нема очи. Једна од монахиња  је објаснила да су та оштечења настала услед рушења али и да су жене, које су биле слепе, копале очи светитељима верујући да ће тако повратити вид. После послужења и кратког одмора група је даље наставила према Великој Хочи.

  Да би време у путу што брже пролазило, потрудио се Отац Сладјан који је на својој гитари, заједно са осталима, певао косовске и духовне песме. Тако да се неосетно стигло до Манастира Зочиште, који се налази око 5 км јужно од Ораховца. Овај Манастир је посвећен Св. Врачима Козми и Дамјану, где се и налазе делићи светих Моштију ових Светитеља. Манастир је окружен албанским становништвом, у близини Срба скоро да и нема. Као и други Манастири више пута је био рушен до темеља, али је скоро обновљен и у њему се сада налазе 4 монаха. Аустријска војска чува ову светињу. По речима монаха овде долазе и народи других вера у потрази за исцељењем. Баш скоро ту се излецила једна албанка од тешке болести. Ово само показује како велико срце имају наши монаси, који на Космету живе у невероватно тешким условима.

  Недалеко од Зочишта налази се Манастир Св. Јована Крститеља. Ово је један мали Манастир на самом улазу у Велику Хочу, у чијем се олтару такодје налазе делићи Светих Моштију овог Свеца. Један од монаха прави кивот, тако да ће се оне преместити испред олтара, и поклоници ће моћи да их целивају.  Пошто је већ било вече, а наравно струје нема, под осветљењем лампе могло се мало видети од преосталих фресака. Оно што је још занимљиво овде је и једна икона Пресвете Богородице, која се врло ретко среће. Како су нам рекли монаси, икону је пронашао баш митрополит Амфилохије Радовић у ували покрај једног потока недалеко од порушеног Манастира којег су албанци у задњим немирима на Косову и Метохији срушили. Кажу да је икона светлила необичном светлошћу, и тако привукла пажњу омање групице монаха, који су разгледали порушени Манастир, небили нашли још нешто што је преостало. На овој икони очи Богородице су као праве, живе. Гледајући ову икону стиче се један заиста посебан утисак. Како монах рече, ова икона има исцелитељске моћи.  Испод Манастира  саграђен је споменик свим изгинлим Србима из овог подручја после доласка КФОР-а. Овај споменик је освећен 12. септембра 2009. Заиста је тужно видети колико је младих Срба овде изгубило животе.

   У колико тешким условима живи српски народ на Космету, имали смо прилике да сазнамо од наших домаћина у месту Велика Хоча. Ово место броји свега неколико десетина домаћинстава. Отац Миленко са попадијом Радом заиста  се потрудио за једно предивно вече. Уз вечеру и гитару оца Слађана поново су се зачуле песме, и како отац рече чуло се и до Тиране. У Великој Хочи се производи извандредно вино, које смо уз вечеру имали прилке да пробамо. Поклоници су били распоређени по кућама, тако да смо могли да се уверимо како је тешко овде живети, без струје и воде, а страх код ових Срба је временом и нестао.

  Рано ујутро, 19.септембра, кренули смо у Високе Дечане на Свету Литургију. Задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана смештена у клисури Дечанске Бистрице и окружена Проклетијама, заиста је нешто посебно. Неки су из наше групе рекли да је ово Српски Манастир који је на најљепшем мјесту стациониран. Градња Манастира је завршена 1335 године. Импозантно је и то рећи да је овај Манастир данас највећа галерија средњовековних Икона на свету. По завршетку Свете Литургије, доручковали смо заједно са монасима и имали смо прилику да нешто дуже будемо овде и да попричамо са њима. Јер бити на Светој Литургији у овој светињи је нешто што се не може речима описати. Један православни хришћанин и Србин то стварно мора да види и осети. Ово је био коментар свих чланова наше групе. Имали смо прилику да целивамо  кивот са нетељним Моштима светог краља Стефана Дечанског, која је и највећа светиња овог Манастира.

  Следећа светиња на нашем путовању била је Пећка Патријаршија, Манастир из периода 13 и 14 века. Сестринство од 24 монахиње нас је врло лепо угостило. И овде смо целивали Мошти Светих Српских Архиепископа и Патријараха, Петозарних Мученика. А највећа Светиња овог Манастира је икона Пресвете Богородице Пећке, коју је по предању насликао Св. Апостол и Јеванђелист Лука. Монахиње овог манастира су нам такође причале о свакодневном животу и самом Манастиру. У манастирској порти посјетили смо  гробове од три Свете Српске Новомученице. Које су албанци злоставњали и насилно убили.

   По повратку из свете српске земље свратили смо до Манастира Бањска недалеко од Звечана. Овај мушки Манастир саграђен измећу 1313.и 1317. године  је  посвећен  Светом Архиђакону Стефану, а задужбина је Св Краља Милутина. Свети Краљ је ову своју задужбину саградио у намјери да то буде његова гробница. Мошти његове данас почивају у Бугарској, али се увелико преговара о повратку у Бањску. Карактеристично за Бањску је да главна купола нема прозора.  Вечерње је било у току, када смо стигли тако да смо се мало задржали. Од првобитног Манастира из времена Краља Милутина остао је само један мали зид, а све остало је поново саграћено. Поред Манастира је поникао један заиста прелеп конак. А све около су само остаци некадашњег средњовековног великог манастирског комплекса.

   Предвече се кренуло назад за Београд. У Београду смо преноћили и у недељу ујутро, 20. септембра смо  учествовали у Светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару а после смо присустоввали кратком предавању Српског сабора Двери, организованом за нашу добродошлицу. У поподневним часовима смо кренули назад за Беч.

    У аустријску престоницу стигли смо око 23 часа. Ово поклоничко путовање је прошло у најбољем реду, и ако Бог да, требало би се поновити и следеће године. Јер наше светиње на Косову и Метохији заиста то заслужују.

Информативна служба Соз-а